Semering

Jedna fb prijateljica me je ne tako davno pitala zašto kačim samo slike na svoj timeline. Čak i poruke izbegavam da stavim, jer su obično citati, ili parafraze i to uglavnom ljigave. Fotošop je umetnost, lepota je lepota, a inače šta da kazem? Da se slikam kao dileja, kako bih dokazao nekom gde provodim svoje vreme i kakve divne prijatelje imam? Da se popnem na neku veš-mašinu da trtim kurac, ili da idem po izložbama i književnim večerima da se tamo kurajberišem: ‘Vidite me, kako mi je dobro, kakvi divni ljudi se okupljaju oko mene?’ Fb je društvena mreža, a u srpskom izdanju ta mreža je nešto najtragičnije što postoji. Nije tragično samo stoga što je uz kablovsku, pornjare i ostala mas-medijska sranja samo sredstvo koje služi tome da ceo jedan narod sedi u hipnotičkom transu gutajući sranja bez otpora, već i zato što je disperzija energije dospela do tog nivoa da ljudi sa očiglednim defektima odlučuju u ime celog jednog naroda. Ovaj post neće pročitati mnogo ljudi, svakako premali broj da bi nekom konačno postalo jasno da smo u sistemu gubljenja svega onoga čime se inače dičimo postali apsolutni šampioni. Nedotupavne kurvetine se sada zovu starlete, pevačice i umetnice. Mentalno zaostali se zovu političari i kritičari. A ja stavljam slike, jer nemam šta da kažem. Ali zato imam šarmantne prijatelje, koji imaju još finije prijatelje i svi smo, sve u svemu, tako divni da nam i prdeži mirišu. Imamo i kritičare, koji naravno ne sarađuju sa debilima koji su uzjaptili ‘vlast’. Nas naravno ne prisluškuje policija i država naravno nije u stanju bezuslovne kapitulacije. Cene osnovnih životnih namirnica nisu skočile, jer naftna industrija nije prodata u bescenje i mentoli naravno neće da organizuju svoje putujuće cirkuse i ove, ili sledeće godine koje nazivaju ‘izbori’. I onda se jedni drugima dive po društvenoj mreži i prate ‘postove’ jedni drugima, hvale se jedni drugima, pohvaljuju i kude… Bravo!!! U državi u kojoj živim jedan patuljak kome viri praziluk iz dupeta i kome curi brlja iz jednog, a viski iz drugog oka zauzima dve funkcije, i to one nadzorne. Taj patuljasti organ koji je do juče pretvarao društvenu imovinu u imovinu stranke, pa se talio sa ‘privatnim proizvodjacima’ koje su nalazili ubijene u sopstvenim kancelarijama ‘iz neregristrovanog pistolja (msm…)’ je kućni prijatelj sa višestruko osuđenom kriminalnom prazilukovićkom kojoj je pokojni muž bio na sedamnaest Interpolovih poternica. To naravno nije sprega države i kriminala. Taj isti smrad pregovara i ljubi se u dupe sa ‘Zmijom’ i baš niko od svih onih njegovih silnih poslušnika što skaču oko Ade Ciganlije svakog leta ne oseti potrebu da mu saspe šaržer u mozak. Jer su dobili stanove, pa otkupljivali za budzašto sve i svašta. A taj patuljak je samo jedan od orka, a ostali se labe… Ko je stigao dovde sa čitanjem, a nije službeno lice neka prestane da razmišlja i neka mi se pridruži u shvatanju: mi smo kukavička stoka koju može da jebe ko kako oće i nećemo da se bunimo bez obzira koliko da je loše, sve dok nam daju da lajemo i da se pravimo kao da je sve ok. Pošto je tako, ja kačim slike i ne objavljujem svoje mišljenje, jer ga nemam. Nisam željan slave, niti pažnje kao mnogi od vas koji imaju mišljenje o svemu, a zapravo nemaju pojma ni o čemu. Nego daj da se i dalje pravimo kao da mislimo i da pretresamo šta se to danas desilo, ili juče. Da vidimo koji ciganin je koju ciganku prebio (što je inače izuzetno retka pojava na ovim prostorima) i daj da i dalje mudroseramo o svemu i svačemu, a da žmurimo pred najvećom od svih istina: Živimo u državi (državama) u kojima je tzv. vlast objavila rat sopstvenom narodu !!! I taj narod se predao i živi u ropstvu i strahu, jer smo bre pičke najobičnije. I zato samo kačim slike, jer me održava iluzija da još uvek postoji nešto lepo, a da to lepo ne dolazi u paketu sa gutačicama kurca koje se zovu zvezde i dupedavcima koji se zovu političari. Komentare naravno ne očekujem. Hvala na pažnji.

1525431_421859951278866_1485708520_n

Advertisements

Ubistvo u najavi

Muzika sa neta, tastatura prebačena na ‘serbian (latin, serbia)’, pišem. Pišem sa razlogom, sa svrhom, sa lakoćom koja smiruje. Pišem i buljim u tastaturu, jer se ne snalazim baš najbolje u srpsko-latiničnoj varijanti engleske tastature. Ali pišem i to je dobro, jer nemam šta da kažem.

Inače su najgori oni što pišu da bi ubedili, da bi nahranili svoj ego i napunili novčanike. Šta smo novo od njih saznali? Ništa. Ali oni pišu i zarađuju slatke parice. Previše su fini da bi protrljali te iste parice kroz kosu ili bradu i šapnuli: ‘kotite se, množite se’, ali nisu gadljivi na njih. Skromni junaci jučerašnjice i današnjice, sveznalci i rado citirani i još rađe pozivani na ‘događaje’. Ti maestralni delioci mudrosti, przničavi agorafobičari koji se jedino ne plaše u svom malom kutku gde pišu…

Ne volim pljuvačine i retko opajam pa mračnim ćoškovima literature, ali eto ponekad, kao baš sad, osetim potrebu za tim i nemam nameru da toj svojoj potrebi odolevam, jer je starija od mene, a bremenitija svakako…

… Jednom tako, u jednom trenutku vremena bez merne jedinice, sedimo nas dvoje, ili više nas, i vodimo otprilike ovaj razgovor:

– Kako Ti pišeš?

– Sednem i pišem.

– Pa znam to, nego, kako odabereš temu, kako oblikuješ stil i te stvari?

– Koje stvari?

– Pa znaš ono, gde da ubaciš citat, gde anegdotu, na kom mestu ironija, cinizam i to?

– A što me to pitaš?

– Pa i ja imam puno ideja, pa bi da pišem.

U takvim trenucima mi se obično dešava ono stanje kad ne znam da li mi se prisralo, da li gutam knedlu, ili već povraćam. Svejedno, bilo bi bezveze da ‘sabrata po peru’ odjebem, te progutam tu knedlu, sve zajedno sa povraćkom i stisnem dupe da se slučajno ne bi usro i pokušam da odgovorim.

– Pa znaš kako, ja nemam unapred spremljen plan, jednostavno počnem da pišem i posle pogledam da li mi se sviđa ili ne.

– Da, ali o čemu počneš da pišeš? Kako izabereš temu?

Da je taj moj ‘sabrat po peru’ znao koliko je bio blizu da fasuje šamarčinu sigurno bi pobego glavom bez obzira, jer mi se dešavalo da iz šamara bacam u nesvest. Ali nije znao, a meni ga nekako dođe žao, jer on/ona ‘ima ideje koje želi da podeli sa svetom’, pa kakav bi ja čovek bio da takvom deliocu mudrosti i novih ideja stanem na put ka zvezdama svojim odbijanjem da mu saopštim tajnu svog pisanja. Pa i pored toga što stotine hiljada navijača u mojoj glavi skandira: ‘Udri govno, Obi, udri govno, Obi, Obi, Obiiiiiiiiii… ‘ ja ipak rešim da pokušam da mu objasnim kako pišem.

– Gledaj ovako: vidiš ovu pikslu koja stoji ispred nas?

– Uzmi tu pikslu i odvali ga u glavu s njom.)

– Vidim. I?

– Pa recimo, počnem od nje.

– Kako počneš od nje?

– Pa lepo, počnem da opisujem kakvog je oblika, pa jedna asocijacija vodi do druge i polako počinje da se formira tekst. Tema se sama otvori, jer teme su kurve one Madam koja se inače zove Inspiracija. Vidiš, sama ta reč je već intrigantna. Ako je ‘spiritus’ latinska reč za ono što se na srpkom zove ‘duh’ onda bi ‘inspiracija’ ustvari značilo ‘u-duhovljenje’, što bi dalje značilo da zapravo ne piše čovek, već neki duh koji je ušao u njega i samim tim čovek je samo mašina nekog duha koji želi nešto da kaže. To bi dalje značilo da postoji još jedan svet u kome je ceo taj ‘stvaralački ljudski’ rod zapravo samo jedan velika arena sa ljudima-lutkama koje koriste duhovi. Duhovi pišu kroz nas, koristeći nas kao oruđe, kao što mi koristimo olovku i papir, ili pisaću mašinu, ili kompjuter, ili šta već. I ukoliko takvu logiku izvedemo još nekoliko koraka dalje ljudski rod, to jest svi mi, koliko nas ima, smo zapravo robovi jednog drugog roda koji nama manipuliše, a mi taj rod zovemo ‘duhovi’, pa se mi kao uzdižemo na ‘duhovni nivo’ time što radimo, a ustvari je obrnuto.

– Kako obrnuto?

– Pa lepo. Da duhovi mogu da pišu sami, oni bi to radili. Da mogu da stvaraju sami, ne bi im ljudi bili potrebni, ali oni ne mogu ništa da urade bez nas i zato su svoju nemoć predstavili kao prednost, kao što to rade svi demagozi. Mi se bre ne uzdižemo, nego se spuštamo na njihov nivo i time im dajemo šansu da se objave.

– Misliš?

‘Udari ga Obi, udri govno, jebi mu kevu, ugazi ga. Obi, sprda se s tobom, ubij gmaza.’

– Mislim.

– I ti bi to napisao?

– Mrtav ladan.

– Ti si lud.

‘Sabrat po peru’ me ‘ad hoc’ proglasi ludim. Onako, bez razmišljanja o onome što sam rekao, on je saslušao i presudio bez sumnje u sebe. Ja lud, on pisac koji se eto malo raspituje kod kolega kako kod njih teče stvaralački proces. I da se razumemo, nije on mene pitao zato što je netalentovana, bezrepa stoka i idiot najvišeg reda, ne, ne. On je bio ljubazan prema meni, pa mi je ukazao tu čast da proćaska sa mnom. I shvatio da sam lud.

Eto baš tako, čovek od pera, potpuno svestan težine napisane i izgovorene reči zaključi i ja ga gledam. Ruka kreće prema već spomenutoj piksli, ulažem največi ljudski zamisliv trud da ga ne bi tukao dok se ne usere, a on se već okrenuo na drugu stranu i sa tom istom glupošću, kao da se ona podrazumeva, postavlja drugima pitanja, daje komentare i donosi zaključke.

Ubrzo je dokurčio svima i svi su počeli vidno da ga ignorišu. I to do te mere da mu je čak i nekoliko puta rečeno da više ne želimo da razgovaramo sa njim i on posle hiljade i hiljade večnosti svog jalovog prisustva odluči da ustane i ode.

Niko ‘ni u nos’. Ode čovek raspoložen i nasmejan, a nas kao da je izbacila poplava. Sedimo mi ‘gomila ludaka’ i ne možemo da verujemo kakvo smo zlo pustili da preživi. Svako se samom sebi čudi što ga nije zadavio, osakatio, mučio, pržio na vatri i radio mu još gore stvari, a on nasmejan, raspoložen, razgaljen time kako je nadmudrio sve i kako je on ipak i uprkos svemu najpametniji. A mi nemamo pojma o životu.

‘Bravo majstore’, pomislim i pomirim se sa činjenicom da sam ja stvarno lud, jer da nisam taj skot ne bi doživeo ni drugu rečenicu razgovora, a kamoli nešto više i zaboravim na njega kao na jednu od mnogih neprijatnosti koja mi se desila u životu.

Inače sam ubeđen u to da je zaborav najveća tekovina ljudskog uma, a ne pamćenje. Kad čovek ne bi mogao da zaboravi sve ono ružno što mu se desilo u životu implodirao bi. Blups i nema ga više.

‘Šta je bilo?’

‘Implodirao.’

‘Još jedan implodirao, sledeći.’

Prosto, zaboravim ja lepo na tog debila. A i kad ga se setim, piće i ostala sredstva koja služe da bi čovek ‘promenio stanje ‘vesti’ pomognu i nastavim da živim nekim svojim životom. Taj moj život inače nije ‘glamurozan hod ka večnoj slavi’, već nešto sasvim drugo. Sve i jedno i bilo kako bilo, ja tako zaboravljam i na njega i mnoge njemu slične i na sve one jade koje sam preživeo zbog njih ili njihovom krivicom i tako preživljavam svoj vek, čekajući da me stigne jedina izvesnost ljudskog života, a to je ona gospođa sa kosom koju mnogi meni slični često prizivaju. Nisam suicidalan lik i to me jebe, inače bi odavno prekinuo ovu farsu od života, ali eto nisam suicidalan. Ne da mi se da budem heroj drame u kojoj bi svojom žrtvom nešto promenio, pa to ti je.

Elokventan, uličarski ton, pomalo otrcane fraze, lepo uokvirena misao, sročena baš tako da klitoris zadrhti i male usmine nehajno ovlaže, taman toliko da se želja probudi i da se epigastralni sindrom razvuče po crevima, što bi se onda detektovalo kao ‘leptirići u stomaku’ i eto bezidejne književnosti penzionisanih poštara, lezilebovića svih vrsta i akademika, onih srpskih. E tako ne umem da pišem.

Iako bih voleo da baratam zanatom zavođenja mrtvim slovom, ja ipak nisam od te fele. Ali voleo bih ja i mnogo čega drugog, ali eto nešto mi ne da, pa mi ne da. I tako ja pišem. Isprazne misli, nevešto povezane, jedva razgovetnije od pijanačkog trabunjanja, to je moje pisanje. A da ne zaboravim i ključnu reč: proseravanje.

I nema toga na ovom svetu koji može više da mi sjebe mozak, nego što to mogu ja. Sam sebe sjebem u glavi između dva treptaja i ne opraštam sebi, pa da jebe rak raka. Pokušavali su mnogi, a dan i dan pokušavaju, ali u tome sam dosegao jedan stepen koji bi u mnogima izazvao tešku zavist kad bi im objasnio kako se to radi. Ali lukav sam i ne odajem tajne sjebavanja nikom, pa ni za brdo karamela. Pa da.

A ne umem da popravim ni auto, ali se oko toga nešto ni ne batrgam, a batalio bi odavno i ideju o tome da pišem, ali …

I tako sedim jednog dana i pijem neko piće, slušam nekoliko glasova u svojoj glavi koji se prepiru pitaj kurac oko čega i padne mi grandiozna ideja na pamet da uključim tv. Lenjim pogledom tražim daljinski, hvatam ga u svoje vidno polje ,ko ribari tunu, i protegnem se do te šejtan-naprave koja je izmišljena samo zato da bi ljudima atrofirali mišići i otvorim ‘prozor u svet’.

Nešto me baš tad, baš tako teralo da to uradim, a sad znam da su to bili zlodusi koji se vazda vrzmaju oko živog čoveka, ne bi li mu dojađivali što više. Uključim tv i samo što nisam implodirao. Onaj što mene i sve meni slične proglasi ludima se sa ekrana kezi ajkulskim osmehom i kao uvaženi gost neke besmislene emisije sa pozicije autoriteta za sve i svašta (između ostalog i za književnost) objašnjava sa onim istim bezobraznim i bezobzirnim izrazom lica kako, šta i zašto.  ‘Vid’ kurca u slamnom šeširu.’, pomislim i ne menjam kanal, jer mi zlodusi ne daju. Sedim kao hipnotisan i zevam u ekran i slušam budaletinu kako sere o ovome i onome, kako hvali jedne, a kudi druge, kako iznosi svoje mišljenje, a onda i ‘ideje’. Bunca magarac o srednjevekovnom herojstvu Srba i nadgovara sve ostale goste emisije i nameće ideju kako jedino stočarstvo može da spasi ovaj napaćeni narod koji je eto zabludeo sa svim onim skalamerijama u nedostižnoj želji da bude deo Evrope.

I tad odlučim da napišem knjigu. Ne zbog slave, niti zbog love, niti zato što imam nešto novo, spektakularno i neponovljivo da pridodam istoriji čovečanstva, nego samo zato da bih došao u priliku da uradim ono što je trebalo da uradim pre dvadeset i nešto godina, a to je: da ubijem skota.

Ali, ne mučki u polumraku ulice na periferiji neke selendre, ili neosvetljenom haustoru, nego naočigled svih. Javna egzekucija pred višemilionskom auditorijumom. ‘Dragi gledaoci mi se izvinjavamo na smetnji, ali upravo se pred našim očima desilo ubistvo i neobična pojava nestanka ubice naočigled svih.’ Vi ćete naravno znati (kao i svi koji znaju za foru) da sam implodirao, ali ću za svaki slučaj pre toga da organizujem da se mesec dana kasnije pojavi snimak sa Havaja, onako lep snimak.

Jedna mulatkinja mi puši kurac, druga masira slepoočnice, treća stoji sa poslužavnikom sa koga me priziva hladan koktel, a ja se cerim u kameru i mašem ušima ‘mojima koji su ostali u domovini’. I poručujem kako nam niko ništa ne može, jer smo mi Srbi nenadjebivi i onaj nesrećni Copperfield je od nas učio zanat, a ja samo da dokažem da sam se teleportovao.

I inače smo naj u svemu i kad nam je dokurčilo da se jebemo po mraku mi smo poslali onog žvalonju Teslu u svet da bi imali struje i sijalice koje možemo da prigušimo. Još ću da pridodam da smo vanzemaljci i da je intergalaktička baza svih živih vrsta u svemiru povezana sa ‘nekim Srbima’ koji imaju ključ od međudimenzionalnog prolaza i da tako kontrolišemo sudbinu planete.

Pa nek’ se jebu sve one kurožderonje sa svim njihovim teorijama zavere, jer sve to smo mi namestili da bi mogli na miru da uživamo u svim vrstama seksa sa robotima koje smo stvorili isključivo u tu svrhu. A onda ću da kenjam o ‘pravoj veri’, okupaciji mrava i termita i da stavim muda u kofu sa ledom i da kažem za kraj: e tako se lade jaja.

Spojeno lepo i korisno i ja ubio skota (sa dvodecenijskim zakašnjenjem) i nestao netragom u zaborav onog višemilionskog auditorijuma koga ionako živo zabole kurac za mene. I to u golfu dvojci koji ima ugrađen plin. Pa neka posle kažu da nisam uspeo u životu.

1187077_423300931134768_161085404_n

Ubistvo u najavi

Muzika sa neta, tastatura prebačena na ‘serbian (latin, serbia)’, pišem. Pišem sa razlogom, sa svrhom, sa lakoćom koja smiruje. Pišem i buljim u tastaturu, jer se ne snalazim baš najbolje u srpsko-latiničnoj varijanti engleske tastature. Ali pišem i to je dobro, jer nemam šta da kažem.

Inače su najgori oni što pišu da bi ubedili, da bi nahranili svoj ego i napunili novčanike. Šta smo novo od njih saznali? Ništa. Ali oni pišu i zarađuju slatke parice. Previše su fini da bi protrljali te iste parice kroz kosu ili bradu i šapnuli: ‘kotite se, množite se’, ali nisu gadljivi na njih. Skromni junaci jučerašnjice i današnjice, sveznalci i rado citirani i još rađe pozivani na ‘događaje’. Ti maestralni delioci mudrosti, przničavi agorafobičari koji se jedino ne plaše u svom malom kutku gde pišu…

Ne volim pljuvačine i retko opajam pa mračnim ćoškovima literature, ali eto ponekad, kao baš sad, osetim potrebu za tim i nemam nameru da toj svojoj potrebi odolevam, jer je starija od mene, a bremenitija svakako…

… Jednom tako, u jednom trenutku vremena bez merne jedinice, sedimo nas dvoje, ili više nas, i vodimo otprilike ovaj razgovor:

– Kako Ti pišeš?

– Sednem i pišem.

– Pa znam to, nego, kako odabereš temu, kako oblikuješ stil i te stvari?

– Koje stvari?

– Pa znaš ono, gde da ubaciš citat, gde anegdotu, na kom mestu ironija, cinizam i to?

– A što me to pitaš?

– Pa i ja imam puno ideja, pa bi da pišem.

U takvim trenucima mi se obično dešava ono stanje kad ne znam da li mi se prisralo, da li gutam knedlu, ili već povraćam. Svejedno, bilo bi bezveze da ‘sabrata po peru’ odjebem, te progutam tu knedlu, sve zajedno sa povraćkom i stisnem dupe da se slučajno ne bi usro i pokušam da odgovorim.

– Pa znaš kako, ja nemam unapred spremljen plan, jednostavno počnem da pišem i posle pogledam da li mi se sviđa ili ne.

– Da, ali o čemu počneš da pišeš? Kako izabereš temu?

Da je taj moj ‘sabrat po peru’ znao koliko je bio blizu da fasuje šamarčinu sigurno bi pobego glavom bez obzira, jer mi se dešavalo da iz šamara bacam u nesvest. Ali nije znao, a meni ga nekako dođe žao, jer on/ona ‘ima ideje koje želi da podeli sa svetom’, pa kakav bi ja čovek bio da takvom deliocu mudrosti i novih ideja stanem na put ka zvezdama svojim odbijanjem da mu saopštim tajnu svog pisanja. Pa i pored toga što stotine hiljada navijača u mojoj glavi skandira: ‘Udri govno, Obi, udri govno, Obi, Obi, Obiiiiiiiiii… ‘ ja ipak rešim da pokušam da mu objasnim kako pišem.

– Gledaj ovako: vidiš ovu pikslu koja stoji ispred nas?

– Uzmi tu pikslu i odvali ga u glavu s njom.)

– Vidim. I?

– Pa recimo, počnem od nje.

– Kako počneš od nje?

– Pa lepo, počnem da opisujem kakvog je oblika, pa jedna asocijacija vodi do druge i polako počinje da se formira tekst. Tema se sama otvori, jer teme su kurve one Madam koja se inače zove Inspiracija. Vidiš, sama ta reč je već intrigantna. Ako je ‘spiritus’ latinska reč za ono što se na srpkom zove ‘duh’ onda bi ‘inspiracija’ ustvari značilo ‘u-duhovljenje’, što bi dalje značilo da zapravo ne piše čovek, već neki duh koji je ušao u njega i samim tim čovek je samo mašina nekog duha koji želi nešto da kaže. To bi dalje značilo da postoji još jedan svet u kome je ceo taj ‘stvaralački ljudski’ rod zapravo samo jedan velika arena sa ljudima-lutkama koje koriste duhovi. Duhovi pišu kroz nas, koristeći nas kao oruđe, kao što mi koristimo olovku i papir, ili pisaću mašinu, ili kompjuter, ili šta već. I ukoliko takvu logiku izvedemo još nekoliko koraka dalje ljudski rod, to jest svi mi, koliko nas ima, smo zapravo robovi jednog drugog roda koji nama manipuliše, a mi taj rod zovemo ‘duhovi’, pa se mi kao uzdižemo na ‘duhovni nivo’ time što radimo, a ustvari je obrnuto.

– Kako obrnuto?

– Pa lepo. Da duhovi mogu da pišu sami, oni bi to radili. Da mogu da stvaraju sami, ne bi im ljudi bili potrebni, ali oni ne mogu ništa da urade bez nas i zato su svoju nemoć predstavili kao prednost, kao što to rade svi demagozi. Mi se bre ne uzdižemo, nego se spuštamo na njihov nivo i time im dajemo šansu da se objave.

– Misliš?

‘Udari ga Obi, udri govno, jebi mu kevu, ugazi ga. Obi, sprda se s tobom, ubij gmaza.’

– Mislim.

– I ti bi to napisao?

– Mrtav ladan.

– Ti si lud.

‘Sabrat po peru’ me ‘ad hoc’ proglasi ludim. Onako, bez razmišljanja o onome što sam rekao, on je saslušao i presudio bez sumnje u sebe. Ja lud, on pisac koji se eto malo raspituje kod kolega kako kod njih teče stvaralački proces. I da se razumemo, nije on mene pitao zato što je netalentovana, bezrepa stoka i idiot najvišeg reda, ne, ne. On je bio ljubazan prema meni, pa mi je ukazao tu čast da proćaska sa mnom. I shvatio da sam lud.

Eto baš tako, čovek od pera, potpuno svestan težine napisane i izgovorene reči zaključi i ja ga gledam. Ruka kreće prema već spomenutoj piksli, ulažem največi ljudski zamisliv trud da ga ne bi tukao dok se ne usere, a on se već okrenuo na drugu stranu i sa tom istom glupošću, kao da se ona podrazumeva, postavlja drugima pitanja, daje komentare i donosi zaključke.

Ubrzo je dokurčio svima i svi su počeli vidno da ga ignorišu. I to do te mere da mu je čak i nekoliko puta rečeno da više ne želimo da razgovaramo sa njim i on posle hiljade i hiljade večnosti svog jalovog prisustva odluči da ustane i ode.

Niko ‘ni u nos’. Ode čovek raspoložen i nasmejan, a nas kao da je izbacila poplava. Sedimo mi ‘gomila ludaka’ i ne možemo da verujemo kakvo smo zlo pustili da preživi. Svako se samom sebi čudi što ga nije zadavio, osakatio, mučio, pržio na vatri i radio mu još gore stvari, a on nasmejan, raspoložen, razgaljen time kako je nadmudrio sve i kako je on ipak i uprkos svemu najpametniji. A mi nemamo pojma o životu.

‘Bravo majstore’, pomislim i pomirim se sa činjenicom da sam ja stvarno lud, jer da nisam taj skot ne bi doživeo ni drugu rečenicu razgovora, a kamoli nešto više i zaboravim na njega kao na jednu od mnogih neprijatnosti koja mi se desila u životu.

Inače sam ubeđen u to da je zaborav najveća tekovina ljudskog uma, a ne pamćenje. Kad čovek ne bi mogao da zaboravi sve ono ružno što mu se desilo u životu implodirao bi. Blups i nema ga više.

‘Šta je bilo?’

‘Implodirao.’

‘Još jedan implodirao, sledeći.’

Prosto, zaboravim ja lepo na tog debila. A i kad ga se setim, piće i ostala sredstva koja služe da bi čovek ‘promenio stanje ‘vesti’ pomognu i nastavim da živim nekim svojim životom. Taj moj život inače nije ‘glamurozan hod ka večnoj slavi’, već nešto sasvim drugo. Sve i jedno i bilo kako bilo, ja tako zaboravljam i na njega i mnoge njemu slične i na sve one jade koje sam preživeo zbog njih ili njihovom krivicom i tako preživljavam svoj vek, čekajući da me stigne jedina izvesnost ljudskog života, a to je ona gospođa sa kosom koju mnogi meni slični često prizivaju. Nisam suicidalan lik i to me jebe, inače bi odavno prekinuo ovu farsu od života, ali eto nisam suicidalan. Ne da mi se da budem heroj drame u kojoj bi svojom žrtvom nešto promenio, pa to ti je.

Elokventan, uličarski ton, pomalo otrcane fraze, lepo uokvirena misao, sročena baš tako da klitoris zadrhti i male usmine nehajno ovlaže, taman toliko da se želja probudi i da se epigastralni sindrom razvuče po crevima, što bi se onda detektovalo kao ‘leptirići u stomaku’ i eto bezidejne književnosti penzionisanih poštara, lezilebovića svih vrsta i akademika, onih srpskih. E tako ne umem da pišem.

Iako bih voleo da baratam zanatom zavođenja mrtvim slovom, ja ipak nisam od te fele. Ali voleo bih ja i mnogo čega drugog, ali eto nešto mi ne da, pa mi ne da. I tako ja pišem. Isprazne misli, nevešto povezane, jedva razgovetnije od pijanačkog trabunjanja, to je moje pisanje. A da ne zaboravim i ključnu reč: proseravanje.

I nema toga na ovom svetu koji može više da mi sjebe mozak, nego što to mogu ja. Sam sebe sjebem u glavi između dva treptaja i ne opraštam sebi, pa da jebe rak raka. Pokušavali su mnogi, a dan i dan pokušavaju, ali u tome sam dosegao jedan stepen koji bi u mnogima izazvao tešku zavist kad bi im objasnio kako se to radi. Ali lukav sam i ne odajem tajne sjebavanja nikom, pa ni za brdo karamela. Pa da.

A ne umem da popravim ni auto, ali se oko toga nešto ni ne batrgam, a batalio bi odavno i ideju o tome da pišem, ali …

I tako sedim jednog dana i pijem neko piće, slušam nekoliko glasova u svojoj glavi koji se prepiru pitaj kurac oko čega i padne mi grandiozna ideja na pamet da uključim tv. Lenjim pogledom tražim daljinski, hvatam ga u svoje vidno polje ,ko ribari tunu, i protegnem se do te šejtan-naprave koja je izmišljena samo zato da bi ljudima atrofirali mišići i otvorim ‘prozor u svet’.

Nešto me baš tad, baš tako teralo da to uradim, a sad znam da su to bili zlodusi koji se vazda vrzmaju oko živog čoveka, ne bi li mu dojađivali što više. Uključim tv i samo što nisam implodirao. Onaj što mene i sve meni slične proglasi ludima se sa ekrana kezi ajkulskim osmehom i kao uvaženi gost neke besmislene emisije sa pozicije autoriteta za sve i svašta (između ostalog i za književnost) objašnjava sa onim istim bezobraznim i bezobzirnim izrazom lica kako, šta i zašto.  ‘Vid’ kurca u slamnom šeširu.’, pomislim i ne menjam kanal, jer mi zlodusi ne daju. Sedim kao hipnotisan i zevam u ekran i slušam budaletinu kako sere o ovome i onome, kako hvali jedne, a kudi druge, kako iznosi svoje mišljenje, a onda i ‘ideje’. Bunca magarac o srednjevekovnom herojstvu Srba i nadgovara sve ostale goste emisije i nameće ideju kako jedino stočarstvo može da spasi ovaj napaćeni narod koji je eto zabludeo sa svim onim skalamerijama u nedostižnoj želji da bude deo Evrope.

I tad odlučim da napišem knjigu. Ne zbog slave, niti zbog love, niti zato što imam nešto novo, spektakularno i neponovljivo da pridodam istoriji čovečanstva, nego samo zato da bih došao u priliku da uradim ono što je trebalo da uradim pre dvadeset i nešto godina, a to je: da ubijem skota.

Ali, ne mučki u polumraku ulice na periferiji neke selendre, ili neosvetljenom haustoru, nego naočigled svih. Javna egzekucija pred višemilionskom auditorijumom. ‘Dragi gledaoci mi se izvinjavamo na smetnji, ali upravo se pred našim očima desilo ubistvo i neobična pojava nestanka ubice naočigled svih.’ Vi ćete naravno znati (kao i svi koji znaju za foru) da sam implodirao, ali ću za svaki slučaj pre toga da organizujem da se mesec dana kasnije pojavi snimak sa Havaja, onako lep snimak.

Jedna mulatkinja mi puši kurac, druga masira slepoočnice, treća stoji sa poslužavnikom sa koga me priziva hladan koktel, a ja se cerim u kameru i mašem ušima ‘mojima koji su ostali u domovini’. I poručujem kako nam niko ništa ne može, jer smo mi Srbi nenadjebivi i onaj nesrećni Copperfield je od nas učio zanat, a ja samo da dokažem da sam se teleportovao.

I inače smo naj u svemu i kad nam je dokurčilo da se jebemo po mraku mi smo poslali onog žvalonju Teslu u svet da bi imali struje i sijalice koje možemo da prigušimo. Još ću da pridodam da smo vanzemaljci i da je intergalaktička baza svih živih vrsta u svemiru povezana sa ‘nekim Srbima’ koji imaju ključ od međudimenzionalnog prolaza i da tako kontrolišemo sudbinu planete.

Pa nek’ se jebu sve one kurožderonje sa svim njihovim teorijama zavere, jer sve to smo mi namestili da bi mogli na miru da uživamo u svim vrstama seksa sa robotima koje smo stvorili isključivo u tu svrhu. A onda ću da kenjam o ‘pravoj veri’, okupaciji mrava i termita i da stavim muda u kofu sa ledom i da kažem za kraj: e tako se lade jaja.

Spojeno lepo i korisno i ja ubio skota (sa dvodecenijskim zakašnjenjem) i nestao netragom u zaborav onog višemilionskog auditorijuma koga ionako živo zabole kurac za mene. I to u golfu dvojci koji ima ugrađen plin. Pa neka posle kažu da nisam uspeo u životu.

1187077_423300931134768_161085404_n

Ona

10566247_10204144800402850_751215134_n

U jednom trenutku mi baš onako mnogo nije bilo dobro i kao mnogi drugi i ja sam počeo da se rastavljam da bih našao uzrok tome. Deo po deo sam skidao, rasklapao, okretao u ruci, uključivao rendgenpogled, ultrazvučni skener, ekstranjuh i sve moguće uređaje kojima sam obdaren. Lepo sam svaki deo analizirao, spajao sa drugim delovima, testirao ispravnost i sklapao ponovo u sebe (koji sam iz delova), ali mi svejedno nije bilo bolje.

Pogledao sam kroz prozor, a napolju je bila je mutna magla, garava i prljava, puna mirisa starih ulica, krpljenih fasada, ljudi željnih normalnog života. Teška zima, svima jadna jesen pre toga, a o onima kojim je bilo lepo i koji su napredovali nisam hteo ni da razmišljam, jer se zna koji su, a oni nisu vredni ni pišljiva boba, a kamoli jedne prave misli.

Ispred oka mog elektronskog mozga se pojavilo srce i ja lepo otvorim ono što je kod ljudi grudni koš i izvadim tu pumpu koja je i regulator toplote i ima još jako puno drugih funkcija. Otvorim je da bih proverio da li je ispravna i vidim da unutra nečeg ima. Prvo sam se uplašio da nije neki virus, ili kojekakav otpad od drugih delova koji se zaglavio tu, kad ono spava jedna minijaturna „ona“ u haljinici i sandalicama, sva u kosi od meda i sjaja, poluotvorenih usta. Gledam je, a ona se okreće u snu čas na jednu, čas na drugu stranu, pa se štreca, pa umiri, pa kao da priča sa nekim, pa opet kao da razmišlja. Uglavnom spava.

Polako je izvadim iz pumpe i kao da me je neko lupio motkom po glavi ja se osetim još mnogo gore i ona mi ispadne iz ruke na sto ispred mene i probudi se. Kao da je nestalo vreme i kao da se sve oko mene skupilo u jedno veliko ništa, na stolu sedi ona i ničeg drugog nema. Gleda me snenim pogledom i kaže: „Ja bih popila malu kafu, ako ti nije problem da skuvaš.“ Ustajem, kuvam kafu, čujem njen tanušni glas: „I malo soka, molim te.“ Otvaram frižider, vadim sok, sipam u čašu, kafu u šolju i nosim do stola na kome ona sedi. Stavljam na sto pored nje i tek tad mi pada na pamet da ona tolicka ne može ni da se propne do vrha čaše, a kamoli da popije gutljaj. U tom trenutku na moj sims su sletela dva goluba, jedan krupniji, jedan sitniji i šetaju pred prozorom kao da su užasno važni i guguču. „Jao, što si slatki“, kaže ona i vidim kako je malo porasla, tek tako, tu na moje oči i ispruži ruku ka njima kao da hoće da ih dodirne kroz zatvoren prozor, a oni se zagledaju jedan u drugog i počinju kljunovima da se dodiruju. Tu ona poraste još malo i eto je već veličine moje podlaktice, naginje se preko iviće čaše i popije malo soka i gleda u kafu. „Daj mi jednu cigaru.“, kaže i ja joj dodajem cigaru i pripalim joj i ona željno uvlači dim i otpije gutljaj kafe. Već je veličine moje cele ruke, a ja je gledam i ne mogu da skinem pogled s nje.

„Nemoj da te čudi što rastem, ja sam takva. Nikad ne ostajem ista, uvek se menjam i često ne izgledam ovako kao sad. Sve na meni ume da se promeni, a naročito pogled, glas, način govora i dodir. Nisam ja dete, ni kad sam mala, a imam mnogo prijatelja, ali i mnogo neprijatelja. Svašta umem da radim i sa svakim umem kad hoću, to mi je u prirodi. Sad je bljuzgavo vreme napolju, pa sam legla malo da odspavam, iako zapravo vreme i ja nemamo nikakve veze. A imam i puno sestara bliznakinja, ali one ostanu kod nekih i žive sa njima, a često ostanu sa njima i kad ovima prestane telo da funkcioniše, pa su sa energijom kojom ovi obmotavaju svoje najdraže.“

Ona otpi još jedan gutljaj kafe, naraste još malo, ispruži ruku ka meni i povuče dim, a moje telo se za tili čas promeni i postade ljudsko, pravo mesnato i pumpa se vrati u mene i poče da kuca i ja shvatim da sam postao čovek. Toplina me oblije i uzbuđenje počinje da me šiba po slepoočnicama i grudima, a ona me gleda i smeška se.

Ugasi cigaru, popije poslednji gutljaj soka i kafe, a ja ne znam šta mi se dešava, jer osećanja koja me oblivaju me ostavljaju zbunjenog, ali razneženog i svog u treptaju. U tom trenutku ona jednim potezom uskoči u mene i ja je pitam: „Ko si ti?“ i čujem iz sebe kako se kikoće poput deteta i tiho u moje oči šapne: „Ljubav, budalice, ja sam ljubav.“

Zemlja Gloginjija- Narav (muškarci)

 

Lako je tuđim kurcem gloginji mlatiti.

(Gloginjijanska izreka)

O naravi stanovnika zemlje Gloginjije se mnogo toga zna, ali upravo to je razlog što se o njoj malo zna. Uopšteno gledano moglo bi se reći da nemaju dovoljno zajedničkih osobina da bi se to moglo nazvati ‘narav’ celog nraoda.
Nekoliko stvari ih međutim određuje u najširem smislu, a te stvari zapravo ne pokazuju taj narod u celini, niti pojedince, ali su im eto zajedničke, pa ih zato navodim.
Svaki stanovnik zemlje Gloginjije je nahranio nekog gloginjama, pojeo gloginje, ili će ih pojesti nekad u svom sadašnjem životu. To je vrlo pohvalna i miroljubiva stvar, ako se uzme u obzir lekovito dejstvo koje taj plod ima. Nepotrebno je zamarati čitaoce sa opštepoznatim činjenicama o glogovom kolcu i njegovoj primeni.
I mada ni glog, ni gloginje nisu retke na ovim prostorima, najmanji broj Gloginjijanaca uzima ime te biljke kao svoje prezime, a baš niko se po njoj ne zove. Za onaj mali broj ljudi koji u imenu nose odrednicu ‘glog’ se sumnja da su špijuni…
O ženama iz te zemlje je neophodno da se piše dugo i opširno, o deci takođe, te ću zato početi sa muškarcima, jer njihove životne putanje su često vrlo jednostavne, da ne bih upotrebio reč pravolinijske.
Dalje, činjenica da su Gloginjijanci ( Gloginjani, Gloginjiđani, …) narod koji vodi svoje poreklo iz budućnosti im daje izvesnu mističnu crtu, a zajedničko svim stanovnicima zemlje je da ‘gloginjaju’, ili su to već uradili, ili su spremni da to učine. Na to pre svega utiču žene tog naroda, a njima je zanos jedna od primarnih životnih odrednica, kao što se zna.
Dalje ih određuje to što su gloginje u prerađenim oblicima lekovite i naročito jačaju srce, te su Gloginjijanci srčani i bezumno hrabri, mada po tom pitanju zaostaju za Amigdalcima koji se ne rukovode ničim, jer im je naziv naroda nadenut zapravo kao sprdnja po žlezdi koja ne funkcionše, te su zapravo ludi.
Gloginjijanci nisu ludi, ali su zaneseni, a što su pritom u svom zanosu i srčani to čini njihovo dejstvovanje strastvenim u očima nepoznavalaca tog naroda.
Oni se rano, često već u adolescenciji zanesu. Gloginja se nažderu ko prasići i uhvate prvu temu koja ima se dopadne da se zanose njome ceo svoj život. Umeju da budu vrsni muzičari, slikari i vajari. Ako ih zanese novac znaju da budu dobri lopovi, prevaranti, a ponekad čak i trgovci bilo koje vrste. Zavlače se rado u laboratorije i druge prostorije koje služe tome da imaju što manje kontakta sa drugim ljudima, pa su zato često i uspešni političari, jer to su od svih Gloginjijanaca oni kojima asocijalnost naviše prija. Oni su posebni unutar svoje vrste i ostali Gloginjijanci ih zapravo ne vole uopšte, mada se teško odlučuju na to da ih eliminišu, iako su svesni toga da će to pre ili kasnije morati da učine.
Retko se dešava da je neki Gloginjijanac talentovan za više od dve stvari, a za jednu od te dve zapravo nije ni talentovan, ali ne može da ne ispuni svoju dužnost, te se silom prilika nauči, a to je da zadovoljava žene svog naroda.
Međutim, ako se kojim slučajem bave nekom tzv. društvenom delatnošću, pa se još i late pera onda njihovo gloginjanje ume da poprimi strašne pa i čudovišne oblike. Ukoliko ste zainteresovani za to preporučujem priloge, a i razne sajtove koji se bave zbivanjem u ovoj i u susednim zemljama.
http://www.e-novine.com/kolumna/tomislav-markovic/96050-Lako-tuim-diskursom-gloginje-mlatiti.html
————————————————————————————————————

http://www.sedmasila.rs/2013/09/gloginje-kao-srpski-brend/
————————————————————————————————————

http://pressrs.ba/sr/vesti/vesti_dana/story/24173/Lako+je+tu%C4%91im+gloginje+mlatiti!.html

————————————————————————————————————

http://blog.b92.net/text/23440/Gloginje-tudjim/

Zemlja Gloginjija- Nastanak

GLOG

”Jedna je od najvrednijih lekovitih biljaka za srce. Raste svuda, naročito po ogoljenim, kamenitim i suvim mestima.U jesen se beru plodovi (gloginje) bez peteljke i suše se najpre u hladu da upola “uvenu” a potom se dosuše u toploj peći. Blagodeti gloga za srce počivaju u posebnim jedinjenjima te biljke – oligomernim procijanidima (OPC). Dodatni korisni efekti dobijaju se zahvaljujući flavonoidima, koji poboljšavaju rad srca šireći srčane arterije, što poboljšava snabdevanje srca krvlju i kiseonikom.”

http://www.biljeizdravlje.rs
————————————————————————————————————
gloginje
Izuzetno bodljikava bobicasta biljka,u narodnom govoru sluzi za odredjivanje stepena bola ako ih mlatite tudjim polnim organima,kao sto mnogi vole da rade.
– Brate,sinoc sam se napio i zakacim onog Miku,i on me dohvatio,ubio boga u meni,ne mogu da sedim ceo dan…
– Sta,kurac,pa ja bih da sam na tvom mestu otisao sad kod njega na gajbu,pa bih mu prebio caleta,bacio kevu kroz prozor,kresnuo sestru,zapalio auto,a onda i njega sacekao u mraku bejzbolkom i polomio mu kosti.
– Brate,Mika ima 210cm 120 kg i trenira karate…
– Ma,koga boli za to,video bi on da sam ja na tvom mestu
– Eeee,lako je tudjim kurcem gloginje mlatiti….
http://vukajlija.com/gloginje
————————————————————————————————————
gloginje
Vrkunski izdašna i kalorična hrana za vašeg dušmanina.
-Ima gloginje da projedeš kad te oderem (na pokeru).
http://vukajlija.com/gloginje
________________________________________________________________________

 

Kao što je u Uvodu naglašeno, omiljeno stanje stanovnika Gloginjije je polusvest, tako da je istraživanje njihovog porekla krajnje nezahvalan i težak posao, samim tim je i omiljen među Gloginjijancima.
Jer, sve što je naizgled teško to je i izazovno i Gloginjijanci su fascinirani time. Fascinacija spada u kategoriju polusvesti, pa se tako svaki Gloginjijanac zanosi nečim, jer što je veći zanos, to je veće zadovoljstvo. Gloginjijanke su zapravo zavisnice po tom pitanju, tako da naročito podstiču svoje muškarce da se zanose, ali to rade na gloginjijanski način, što znači da se tome protive. Ali o naravi ću kasnije.

Često se sa velikom strašću spore oko svog porekla, upravo zato što ih nije briga. Prema nekim podacima u osnovi svih ljudi na svetu je Gloginjijanac. I sam tvorac ljudskog roda je, kažu ti izvori, bio budala, dok se nije gloginja najeo. A tog naročitog pojedinca upravo poštuju zbog njegovog fundamentalnog nepoznavanja stvari.

Sa posebnim zadovoljstvom prave zbrke među ljudima i zato jedna struja Gloginjijanaca tvrdi da je sa Severa, druga da je sa Istoka, treća da je sa Juga, a četvrta da je s Mercedesa. A postoji i frakcija koja tvrdi da su Gloginjijanci mešavina drevnih naroda sa istoka i zapada, što pokušavaju da dokažu preko običaja i simbola. To su čiste gluposti i svaki pravi Gloginjijanac zna odakle njegov narod dolazi. I mada se izlažem velikom riziku što otkrivam tu dugo čuvanu tajnu, ja ću to ipak učiniti.

Gloginjijanci dolaze iz Budućnosti. Ali ne iz bilo koje budućnosti, već iz svoje gloginjijanske budućnosti. Ta njihova budućnost se itekako razlikuje od budućnosti Drenjinaca, Trnjinaca i Džanjanaca (koji se zovu i Dženerikanci), a valja i napomenuti da se njihova budućnost razlikuje od prošlosti Ludaraca i Lijanderanaca, iako se često porede.

Dakle, Gloginjijanci dolaze iz budućnosti, ali ne govore o tome. Čuvaju se toga da budu upoređeni sa Balegarima, Svaštarima i Pomijarima, ali se ne brinu o tome kad ih uporedite sa Prevarantima, Lopovima, Ubicama, Fuksama i Lažovima. Mlađi, nedopečeni Gloginjijanci se čak i ponose time, ali ih to stanje brzo prođe kad se gloginja najedu.

To što dolaze iz budućnosti ih naravno ne razlikuje mnogo od pripadnika bilo koje druge vrste, pogotovo zato što se u sadašnjosti rado i često mešaju sa svakom vrstom koja je nalik njima, jer dolazak iz budućnosti ne podrazumeva nužno poznavanje iste.

Živeći svoj život oni se zapravo vraćaju kući i zato se malo koji Gloginjijanac plaši smrti. Više se boje buba, miševa i paukova, jer mnoge Gloginjijanke tvrde da su to živuljke koje su njihovi neprijatelji stvorili da bi im grckali snove.

I da ne bih dužio previše. naglasiću samo još jednu stvar: među poznatijim Gloginjijancima se nalaze mnogi naučnici, umetnici i istaživači svake vrste, ali oni su postali to što jesu po kazni, jer nisu bili dobri.

Zemlja Gloginjija- Uvod

Zemlja Gloginjija je predivna. Svi u njoj su tamo gde treba da budu i svi rade ono što treba da rade. Sve je na svom mestu. U toj divnoj zemlji bajke su stvarnost, život je namiren i bogat.

Svi su nesvesno srećni, a svesno nesrećni. Svi znaju da je podsvest jača od svesti i zato su svi mirni. Niko nema zamerke, svi rade u podsvesti, u podsvetu u nečem drugom, a svoje vreme provedeno u zvaničnoj stvarnosti ne shvataju prevše ozbiljno, jer znaju da neko drugi to radi.

Potrebe su male, svest o njima velika i svoj dugo uzgajani mentalitet kukanja i laganja je razrađen sistem obmane kojim se zemlja Gloginjija brani od neprijatelja.

Neprijatelj obično želi državljane Gloginjije da natera da nešto rade, čemu se oni odupiru svom snagom. Jer oni znaju da je razmišljanje stvorilo čoveka, a rad od čoveka napravilo konja.

I zato se dive svima koji uspevaju da im zadrže pažnju dovoljno dugo dok ne otmu neke pare u najboljoj nameri, jer ljudima u toj zemlji je dobro.

Oni uživaju i pametno poturaju svoju bulju kome treba da bi ostali mirni u svojoj polusvesti, što je inače njihovo omiljeno stanje.